Saturday, December 9, 2017

ОБНАВЉА СЕ ЦРКВА СВЕТОГ ПРОКОПИЈА
У РАЈЕВОМ СЕЛУ

Црква светог Прокопија из 1887. године, страдала у великим поплавама и оскрнавита графитима мржње, обнавља се ове јесени. Парохију осим насеља Рајево село, сачињавају и места Гуња, Дреновци, Рачиновци и Врбања.
Дуго се чекало на обнову ове цркве, али Хвала Богу да је пронађен модел и начин финацирања обнове.
Заслугом протојереја-ставрофора Предрага Азапа, његовим посведневним активностима и добром сарадњом с Министарством регионалног развоја и Еу-фондова и њеном министрицом Габријелом Жалац црква ће добити нови сјај, те ће бити предата православним вјерницима на кориштење.
Ако Бог да на Божић, верници парохије Рајево село и целе Цвелферије моћи ће након 3 године упражњавати своје верске потребе и славити хришћанске празнике.






Saturday, November 25, 2017

Može i Hrvat biti član Srpske Pravoslavne Crkve?

 Svi sveci koji su živjeli na teritoriju Hrvatske prije raskola 1054.g. su istodobno i pravoslavni sveci. Sv. Duje u Splitu, sv. Kvirin u Sisku, sv. Mauro u Poreču, sv. Euzebije i Polion u Vinkovcima – sve njih poštuju i pravoslavni.
Kad je za vrijeme cara Dioklecijana i Maksimilijana (284. – 305.), protiv hrišćana buknulo krvavo progonstvo, Probo, sirmijski prefekt, upravitelj velike rimske pokrajine, počeo je odmah provoditi u djelo carske ukaze. Kada je stigao u Cibale 27. travnja, isti dan pohvatani su hrišćani koji nisu htjeli žrtvovati rimskim bogovima. Dakako da su prvi na udaru bili klerici. I tako po njegovu nalogu bijahu pogubljeni u Singidunumu (današnji Beograd) sveštenik Montan, u Sremskoj Mitrovici slavni biskup sv. Irenej i đakon Dimtrije, a u Vinkovcima baš na godišnjicu njihove smrti sveti biskup Euzebije, a njima se pridružio i mladi, idealni, poletni lektor Polion, poznat po svojoj revnosti i zauzetosti u vjeri.

            Neke naše prethodne objave ponovno su potakle određena pitanja oko nacionalne pripadnosti članova Pravoslavne Crkve. Postoje brojne predrasude; ljudi vjeruju da je Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) „samo za Srbe“, ne razumiju kao bi Hrvat ili pripadnik nekog trećeg naroda mogao biti član SPC; misle da SPC „srbizira“ eventualne svoje članove drugih nacionalnosti. Kako dakle stoje stvari s članstvom u SPC Hrvata i ostalih nesrba? Jesu li Hrvati i ostali nesrbi iz Hrvatske ili drugih zemalja uskraćeni po pitanju prakticiranja pravoslavlja?
            Što se tiče odgovora na pitanje iz naslova, možemo kratko reći da članstvo u SPC ne postoji, baš kao što ne postoji ni članstvo u ruskoj, bugarskoj, ili bilo kojoj drugoj Crkvi. Ne možete se „učlaniti u SPC“. Ne postoji takav obred ni procedura, ne postoji ni „članska iskaznica“, niti postoji „prečlanjivanje“ iz jedne pravoslavne Crkve u drugu. Svi pravoslavci pripadaju jednoj i jedinstvenoj Crkvi Kristovoj – Pravoslavnoj Crkvi. Ona sebe smatra jednom, svetom, katoličkom i apostolskom. Ona ima teritorijalni ustroj, po biskupijama i crkvenim pokrajinama, baš kao i zapadna Katolička Crkva. Jedino nema poglavara poput pape, nego se pravoslavno jedinstvo ostvaruje kroz zajedničku vjeru, koju ne ispovijeda nijedna vjerska zajednica osim Pravoslavne Crkve, kroz zajedničke sakramente, kojima nemaju pristupa nepravoslavni, i zajedničko crkveno pravo, vlastito samo Pravoslavnoj Crkvi. Kao što u rimokatoličkoj Crkvi ne možeš biti „član“ zagrebačke nadbiskupije, već eventualno imati kanonsko prebivalište ili boravište u njoj, tako ne možeš biti član ni SPC, nego je jednostavno prihvaćaš kao svoju mjesnu Crkvu, koju ti je Bog darovao.
            Ulaskom u Pravoslavnu Crkvu, kroz bilo koju od njih 14 mjesnih (rusku, srpsku, grčku…), vi postajete član sveopće, univerzalne Crkve. Ta Crkva ima isto Sveto Pismo kao i ostali kršćani, te ima prvih tisuću godina zajedničke tradicije sa zapadnim kršćanima, pa na osnovu toga vjeruje kako je Bog stvorio sve ljude, i kako jednako voli sve narodnosti i rase. Svi ljudi, bez obzira na nacionalnost, imaju pristup u Pravoslavnu Crkvu.
            Naravno, nije moguće zanemariti da su u određenim lokalnim Crkvama neki narodi u većini; tako su i na našim prostorima oduvijek većinski pravoslavni narod i nositelji pravoslavlja Srbi, pa se po njima i Pravoslavna Crkva na našim prostorima naziva srpskom (što je samo jedan od njezinih naziva). Jednako tako, ne može se zanemariti ni da su rimokatolici u Hrvatskoj i BiH u ogromnoj većini Hrvati, pa zato i katoličke biskupije u te dvije države nose jaki hrvatski nacionalni naboj, što katolicima iz redova nacionalnih manjina uopće ne smeta. Tako ni pravoslavnima drugih nacionalnosti u Hrvatskoj ne smeta da svoje pravoslavlje žive u SPC.
            Kako, dakle, Hrvat može postati pravoslavac u Hrvatskoj? Jednostavno – obratite se pravoslavnom svećeniku koji je nadležan za vaše mjesto stanovanja, i to je to. Pošto je SPC kanonska za područje Hrvatske, to će naravno biti svećenik SPC, jer nema nijednog dijela Hrvatske koji nije prekriven crkvenom jurisdikcijom SPC. On će vas nakon pouke primiti, bilo putem krštenja, ili krizme, ili jednostavno ispovijesti vjere, ovisi o vašoj situaciji. Dakle, sve jednako kao i u Katoličkoj Crkvi.
            U SPC nitko nikoga ne uvjetuje njegovom nacionalnošću, niti ga uopće pita za to, jer, kao što smo rekli, SPC je kršćanska Crkva i ne dijeli ljude po tom kriteriju. U matične knjige se upisuje vaša nacionalnost (kao i u rimokatoličke, barem starije), ona kojoj pripadate, bez mijenjanja.
            Često se od raznih zlonamjernih ljudi čuju optužbe kako SPC navodno „srbizira“ svoje vjernike. To su potpune besmislice. Razmislite i sami: tko vama može promijeniti nacionalnost protiv vaše volje? Pravoslavni svećenik sigurno neće dežurati u vašem domu svaki dan, pazeći kako se vi nacionalno izjašnjavate, niti ga to zanima. Vi ste član Crkve, primate sakramente, molite se, idete na službe, angažirate se u Crkvi i sl. Ali koje ste nacionalnosti, nitko vas neće pitati, niti će vas itko oko toga forsirati.
            Usprkos većinskom srpskom  narodu, SPC je uvijek bila multinacionalna. U Zagrebu su crkvenu općinu osnovali, uz Srbe, i Cincari (grčko-makedonski Vlasi), koji su bili prisutni i u Ivaniću, te selima oko njega. Nitko ih nije „srbizirao“, već su ravnopravno sudjelovali u crkvenom životu, bili predsjednici crkvenih općina, graditelji crkava i dobročinitelji. U crkvama su imali svoje pjevnice, s kojih su odgovarali na bogoslužjima na grčkom jeziku, dok su Srbi sa svojih odgovarali na crkvenoslavenskom, i tako su u navedenim  mjestima bile služene dvojezične Liturgije. Ruska zajednica je također dala veliki doprinos srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini zagrebačkoj, kroz svećenike i angažirane laike. O tome još i danas svjedoči kapelica na Mirogoju, a i ikonostas zagrebačkog samostana na Svetom Duhu je izrađen darovima pobožnih Ruskinja, i monahinje su bile Ruskinje. Pa i danas, u zagrebačkoj preobraženskoj crkvi mole se Bogu, rame uz rame, pravoslavni Srbi, Hrvati, Rusi, Ukrajinci, Grci, Romi, čak i jedan Japanac pravoslavne vjere. Dolazi redovito i nekoliko Etiopljana (doduše, oni nisu pravoslavni). Tako da je ta „srpska“ crkva u Zagrebu ustvari možda čak i najviše multinacionalna od svih zagrebačkih crkava. Udruga zagrebačkih Rusa nosi ime po sv. Dositeju, Srbinu i prvom mitropolitu zagrebačkom.
            Slično je i u ostalim mjestima. U manastiru (samostanu) Lepavini, čuvenom po čudotvornoj ikoni Bogorodice, duhovnu okrepu nalaze pravoslavni i nepravoslavni svih narodnosti. U tom manastiru, kao i u pravoslavnim selima kalničkog Prigorja, od pravoslavnih vjernika često ćete čuti „kaj“, i pronaći kajkavska prezimena.
            U Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj, monahinje su Slovenke. U glasovitom manastiru Kovilj u Vojvodini ima monaha (uz dominantne Srbe) i Makedonaca, Bugara, Slovaka i Hrvata. U dijaspori, raste broj Nijemaca, Francuza, Švicaraca i ostalih, svećenika SPC. Štoviše, postoje i frankofone parohije (župe) SPC u Švicarskoj, dok u Španjolskoj (osobito u Barceloni), postoji čitav vikarijat u sklopu zapadnoeuropske eparhije SPC. Sastavljen je od Španjolaca, i svećenika i vjernika, služi se samo na katalonskom jeziku – pa ipak, u sastavu su SPC.
            Slično je i u ostalim pravoslavnim Crkvama. Sve su one uglavnom višenacionalne, bez obzira na dominantni narod. Sjetimo se samo stotina tisuća pravoslavnih Amerikanaca, sedam milijuna Afrikanaca u misijama..
            Svi sveci koji su živjeli na teritoriju Hrvatske prije raskola 1054.g. su istodobno i pravoslavni sveci. Sv. Dujam u Splitu, sv. Kvirin u Sisku, sv. Mauro u Poreču, sv. Euzebije i Polion u Vinkovcima – sve njih štuju i pravoslavni.
Kad je za vrijeme cara Dioklecijana i Maksimilijana (284. – 305.), protiv hrišćana buknulo krvavo progonstvo, Probo, sirmijski prefekt, upravitelj velike rimske pokrajine, počeo je odmah provoditi u djelo carske ukaze. Kada je stigao u Cibale 27. travnja, isti dan pohvatani su kršćani koji nisu htjeli žrtvovati rimskim bogovima. Dakako da su prvi na udaru bili klerici. I tako po njegovu nalogu bijahu pogubljeni u Singidunumu (današnji Beograd) sveštenik Montan, u Sremskoj Mitrovici slavni biskup sv. Irenej i đakon Dimtrije, a u Vinkovcima baš na godišnjicu njihove smrti sveti biskup Euzebije, a njima se pridružio i mladi, idealni, poletni lektor Polion, poznat po svojoj revnosti i zauzetosti u vjeri.
I pravoslavni Hrvati štuju sv. Savu i ostale srpske svece, jer, sveci nisu hrvatski ili srpski, već Božji. Kada je netko kanoniziran u jednoj mjesnoj pravoslavnoj Crkvi, postaje svetac univerzalne Pravoslavne Crkve. Tako je npr. sv. kralj Milutin bio jedan od najvećih srpskih srednjovjekovnih vladara. Pa ipak, njegove neraspadnute i čudotvorne relikvije čuvaju se i štuju u Sofiji, prijestolnici Bugarske.
            Prema tome, ne treba nasjedati stvarno zlim dezinformacijama koje SPC prikazuju kao nacionalno netrpeljivu Crkvu. Za pravoslavne Hrvate, ona je ovdje kanonska Crkva, koja ih objeručke prima, i omogućuje im da razvijaju svoju duhovnost i spašavaju svoje duše. Nitko ih ne sili čak ni na srpske običaje – neki čak nemaju ni krsnu slavu, što se smatra osnovnim srpskim crkvenim i nacionalnim obilježjem. Pa ipak, i oni svoje kršćanstvo žive u SPC, poštujući je kao svoju mjesnu Crkvu.
            Malo ljudi zna da se u okvirima SPC nalazi i jedna „nacionalna“  autonomna kanonska Crkva. To je Autonomna Ohridska Arhiepiskopija, kanonska pravoslavna Crkva na području Makedonije. Suprotno dezinformacijama, postoji dakle jedna regularna, samoupravna i priznata makedonska pravoslavna Crkva, sastavljena od Makedonaca, s makedonskim jezikom, punom samoupravom i mogućom autokefalnošću. Sve u okvirima SPC.
            Nitko u SPC sve te ljude ne smatra Srbima, niti ih srbizira. Ne postoji nijedan dokument SPC koji bi negirao hrvatsku državu, hrvatski narod, hrvatski jezik, ili bilo što drugo. Naposljetku, nije ni poslanje ni kompetencija Crkve da priznaje ili ne, narode ili države. To što se hrvatski jezik ne koristi, posljedica je okolnosti što ga nitko od vjernika nije ni tražio. Jer, Ustav SPC jasno kaže da se u SPC dozvolom Sinoda slobodno koriste i drugi jezici.
            Pokojni patrijarh Pavle javno je i jasno pozvao Srbe na miran život i integraciju u Hrvatskoj. SPC je partner hrvatske države; ona je na teritoriju RH konstituirala poseban episkopski savjet (biskupsku konferenciju) te sklopila ugovor s RH. Na temelju tog ugovora, namjenskim i kontroliranim trošenjem novca, RH pomaže karitativnom djelovanju među hrvatskim državljanima pravoslavne vjere, skrbi o povijesnim crkvama i manastirima na hrvatskom teritoriju (a ne da novac ide u Srbiju, kako izmišljaju neki) i sl. Postoje i mogućnosti školskog vjeronauka, dušobrižništva u institucijama, sklapanja braka u crkvi koji vrijedi i kao državni, i sl. Prema tome, SPC je u potpunosti integrirana u život hrvatskog društva, pomaže njegov razvoj, i ne treba nasjedati smicalicama da ona tobože „ne priznaje Hrvatsku i Hrvate“. Sve je to dodatni razlog da se Hrvat može u SPC osjećati kao kod kuće.
            Posebno je gnjusna laž da se SPC „moli za srpski narod, a ne za Hrvate“. Naime, nijedna pravoslavna Crkva na svijetu se ne moli samo za određenu etničku grupu. Pravoslavna Crkva moli za sve ljude, štoviše, i za cijelu tvorevinu. Kada se u pravoslavnoj Liturgiji koristi riječ „narod“ ili „rod“, iza toga se krije grčki pojam (izvornici liturgijskih tekstova Pravoslavne Crkve su na grčkom) laos, a ne etnos. Laos znači narod u smislu naroda Božjega, krštenog puka, Božjeg otkupljenog naroda, a ne neke etničke skupine. Ako se u pojedinim molitvama i dodaju prozbe za srpski narod, što je u tome sporno? Zar srpski narod nije dostojan molitve, ili mu molitva ne treba? Taj narod je većinski u pravoslavlju naših prostora. I rimokatolici, iako su čvrsto umrežena Crkva, u svoje misne molitve stavljaju prozbe za hrvatski narod, koji je većinski u Katoličkoj Crkvi našeg podneblja.
            Prema tome, nacionalnost ne samo da nije bit pravoslavlja – ona uopće nije bitna za pravoslavlje. Kada iziđemo pred Boga, naša nacionalnost i državljanstvo nas neće opravdati.
            Pravoslavni Hrvati su relativno rijetki. No, oni postoje, živeći pravoslavlje bivajući ono što jesu, u zajednici sa Srbima i svim ostalim narodima. Jer, upravo to lomi đavla – okupljanje svih ljudi oko Krista i u Kristu. 


Internet stranica Srpske pravoslavne Crkve u Vinkovcima

Tuesday, June 6, 2017

Слава храма Силаска Светога Духа у Винковцима


Торжественом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор  проф. Душан Колунџић уз саслужење старешине винковачког Светотројичног храма протојереја-ставрофора Предрага Азапа.
За певницом су били богослови Слободан Лукић и Стефан Азап, док је сав присутни народ народ одговарао на Литургији.

Прота Душан Колунџић је у празничној беседи изнео појединости о великом догађају који се десио у јерусалимској зборници у којој су се окупили апостоли. Крстоносни прота је казивао о једнодушју у молитви,и о томе да у молитви треба да будемо уједињени.

Затим су благоверни христољубиви Срби Винковаца троструким опходом око храма, уз песму и молитву, на највеличанственији начин обележили славу свог храма Силаска Светог Духа. 

Данас је одржан и помен блаженопочившем епископу осечко-пољском и барањском Лукијану. 

Славски колач је пререзао и жито освештао прота Душан Колунџић, док је славски тропар певала цела црква.
Кума овогодишње славе је гђа Бранка Дробњак из Винковаца, а за наредну годину се за кумство пријавила породица Нешић из Бијелог Брда.

Прота Азап је својим парохијанима честитао храмовну славу и казао да га веома радује што су кренули пут своје цркве да прославе Духа Светога, чијом благодаћу је ова црква, иначе девастирана у периоду деведесетих година двадесетог века, на чудесан и необичан начин васкрсла у Винковцима. Снагу  и силу Дух Свети је подарио парохијанима и служитељу наше цркве да све поново подигну из пепела. Уз помоћ свих израсла је православна црква која је украс Винковаца.

"У окружењу многобројних народа, веома смо радосни што  живимо сложно, онако како живи хришћански свет, и  слава Богу да је тако," казао је прота Азап.

Винковачка парохија је необична и по похађању богослужења, како је казао отац Предраг Азап, јер од педесет православних домова, увек дође најмање један члан породице, те је сабрање недељом и празником, сабрање православне заједнице у Винковцима. 

Данашњој храмовној слави присуствовали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Бранислав Полимац из Острoве; г. Ђорђе Чурчић, заменик вуковарско-сремског жупана; г. Рајко Лукић, из Борова; Удружење Срба Озрена и Посавине,  г. Јосип Паулић, професор  историје, философије и етике  у Техничкој школи "Руђер Бошковић" у Винковцима, а своје музичке таланте као оперски певач исказао је  и на храмовној слави. Како је казао г. Паулић, ово је била само једна од многих прилика да се покажу добросуседски односи. 


Из села Бијело Брдо били су представници Српског културно-уметничког друштва "Јован Јовановић Змај" које активно почиње са радом 1998. године, а наставља се  на традицију Српског певачког друштва које је основано 1923.
Традиција се наставља негујући игру, песму, наречје, говор. Ово друштво данас броји 80 чланова и делује у три секције: фолклорна (одрасли и дечји ансамбл),  певачка група која негује изворне песме и и гастро група која промовише  изворна јела Срба овога краја. Председник овог друштва г. Слободан Нешић је са младима из гастро групе данас припремио трпезу љубави.




Tuesday, May 9, 2017

СРБИ У БУДИМПЕШТИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВИЛИ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА



Срби у Будимпешти су и ове године масовно присуствовали прослави заштитника српског храма. Дан Светог Георгија протекао је уз молитвену реч и славска обележја, али и уз пригодне стихове и српски народни мелос и фолклор.

Прослава је одржана у недељу, 7. маја, док је дан раније, на сам дан празника, слава српске цркве у Будимпешти обележена литургијски, сечењем славског колача. Централни догађај била је, по традицији, Света архијерејска литургија, коју је у недељу служио епископ будимски Лукијан, уз саслужење свештенства и монаштва Будимске епархије. Гостовао је прота Предраг Азап из Епархије осјечко-пољске и барањске, који је одржао свечану беседу.

Литургију су својим гласовима улепшали појци и деца која су им се придружила. Отац Зоран Остојић, будимпештански парох, поздравио је црквене часнике, представнике српских институција у Мађарској, Амбасаде Републике Србије, славске кумове и госте, речима: 

- Сваки дан је од Бога благословен. Међутим, постоје дани у нашим животима који по свом значају заузимају значајније место и те дане црквеном терминологијом називамо данима које створи Господ. С пуним правом данашњи дан можемо назвати тим именом, да се радујемо и да се веселимо у њему. Да се радујемо у васкршњој радости, у храму нашег заштитника, еликомученика Георгија. 

Отац Остојић се захвалио владики Лукијану и свештенству, који су дошли да поделе радост прослављања, као и кумовима овогодишње славе, породици Симић. 

Уследило је резање колача и благосиљање кољива. Драган Симић, овогодишњи кум, предао је део колача, а тиме и кумство за следећу годину, члановима Српске самоуправе петог кварта, која се иначе посебно истакла у материјалној подршци овогодишњој прослави Светог Георгија. Кумства су се прихватили Стојанка Јурковић Крзман, председница Српске самоуправе петог кварта и Милан Ђурић, члан тог тела. 

Будимпештански парох се захвалио и свим институцијама и појединцима који су помогли припремање прославе. Организацију су подражале српске самоуправе у Будимпешти и Будаершу, затим неколико квартовских српских представничких тела, као и Културни и документациони центар Срба у Мађарској, у координацији са Српском православном црквеном општином. Старешина цркве се, као добар домаћин, заједно са члановима црквеног одбора и супругом Симоном, побринуо да све протекне у најбољем реду и да сви присутни буду угошћени. 

Friday, April 14, 2017

VASKRŠNJA PORUKA PROTOJEREJA-STAVROFORA PREDRAGA AZAP-A

DRAGI NAŠI Prijatelji

Vaskrs /USKRS/ je praznik koji pada u vreme kada se priroda budi i predstavlja nam se sa novim, blistavim izgledom. Tako bi trebalo da i mi, ljudi, Vaskrs dočekamo u novom ruhu, u ruhu nove, blagodatne i blagoslovene želje da se smirimo, pokajemo i promenimo. Da kao novi, odgovorni i prema sebi i prema Bogu i prema našoj braći, nastavimo svoj život, zauvek odbacujući starog čoveka mržnjom razrovanog uma, onog koji je zarobljen strastima i lošim osobinama. Vaskrs ove godine svi zajedno proslavlju svi hrišćani, i pravoslavni i katolici. Budimo zato novi ljudi, novi ljudi okupani i oživljeni u Hristu Bogočoveku, koji postrada nas radi, a mi sad poštujmo tu žrtvu i sledimo njegov nauk  i Jevanđelje. Neka vas snaži uskrsna vera i nada. Stoga praznujući Vaskrs prosvetimo se praznikom i iscjelimo se radošću Vaskrsa. 


Slaveći Vaskrsenje Hristovo sa svim hrišćanima sveta ove godine se posebno radujmo i veselimo sa njima i sa svom tvorevinom Božjom i radosno govorimo svima:

Hristos Voskrese – Vaistinu Voskrese !





Saturday, February 4, 2017

ПРОТА АЗАП ПРОСЛАВИО КРСНУ СЛАВУ

  НА ДАН СПОМЕНА Светих Часних верига апостола Петра, 29.јанура уз многобројне госте и чланове породице парох винковачки протојереј-ставрофор Предраг Азап прославио је заштитника свога дома светог Петра и Часне вериге.
Велику част проти Предрагу и његовој породици указао је својом посетом и доласком на славу епископ сремски Господин Василије. Који је у пратњи архијерејског намесника шидског Радомира Мишића и епархијског ђакона Слободана Вујасиновића присуствовао свечаном ручку у Парохијском дому. Обред славе је обавио брчански парох Протојереј-ставрофор Предраг Ћирковић.





Wednesday, January 25, 2017

LAGANJE O PRAVOSLAVNIM HRVATIMA
Анте Старчевић „отац домовине“, иако му је мајка Милица била Српкиња, први је почео да шири лаж о „хрватским православцима“, покушавајући као вођа HSP (Хрватска странка права) да ту лаж натури крајинским Србима, који су тада још „царски људи“ били, те за цивиле Хрвате ни марили нису!   VIŠE OVDE:::